Прейґ живота у „пустинї” до Господа и людзох

автор Ол. Живкович
242 Опатрене

Стретнуца у Водици часто знаю буц барз интересантни и приємно нєсподзивац, можебуц, прето же праве там, у Водицовим мире, мож  стретнуц мили и приємни особи.Шестру Елизабету Фронцковяк лєгко було замерковац пре нєзвичайни фарби шматох котри мала на себе. Окремни колорит облєчива котри покус здабе на фарби пустинї.

Шестра Елизабета пришла нащивиц малу Исусову шестру Мартину. То єй нє перша нащива Рускому Керестуру, алє тераз у цалком иншаких обставинох.

– Док сом була у заєднїци Исусових малих шестрох, жила сом у Беоґрадзе од 2016. по 2018. рок и приходзела до Керестура. Була сом мала шестра 10 роки у дочасових завитох, а потим сом похопела же сцем жиц як ,,пустиняк у пустинї”, сама, же би ше цалком пошвецела молитви у цихосци, алє же бим и далєй була у контакту зоз людзми котри ше сцу модлїц на таки способ – почина о своєй драги до пустинї шестра Елизабета.

Цо значи ,,жиц у пустинї”?

– Моя пустиня на югу Польскей, там дзе починаю Бескидски гори, нєдалєко од Кракова. Там мам хижу блїзко при валалє. Кед сом ше там уселєла, людзе пришли опатриц хто сом, цо сом, и барз ми вельо помогли. Я нє знала о валалским живоце скоро нїч, нє знала сом топиц, робиц у загради и вельо сом од нїх научела. Тото искуство Божей доброти котра нам приходзи прейґ других людзох, потвердзенє же ше Вон стара о мнє прейґ нїх. Я ше модлїм за нїх, крашнє бешедуєме кед ше з нїма стретнєм, толкує ш. Елизабета.

Кажде рано кед ше зобудзи, дзень єй почина так же ше модлї. Пречита Евагелию котру ше чита того дня у церкви и потим почина робиц. Прейґ интернету роби у єдней пошти зоз царинскима документами, а потим себе рихта полудзенок. После ознова шлїдзи молитва и пополадньова робота у загради, а вец вечарша молитва. Часто ю дахто навола на телефон, або дакому треба написац даяке писмо…

– Думам же и за мнє барз важне отримац приятельства котри мам, бо то Божа благодать и нє можем их занєдзбац. Три раз у тижню ходзим до церкви, до Старей древеней церкви пошвеценей Богородици. Внєдзелю обовязно ходзим на богослуженя алє и през тидзень, рано або вечар – гвари наша собешеднїца.

Елизабетов дом у Польскей у ,,пустинї”

Шестрова одлука

Кед шестра Елизабета пошла зоз заєднїци у Беоґраду, студирала теолоґию на Богословиї у Французкей. Там, у заєднїци малих шестрох, єдна шестра ше нагло похорела, дияґностикована єй чежка хорота и шицки у заєднїци похопопели же нєодлуга умре. Гоч хора шестра барз добре прияла тоту вистку, шестра Елизaбета то нє могла прилапиц, нє могла похопиц же єй нє може помогнуц  и одлучела же муши превипитац свою виру до Бога, свою молитву, же муши видзиц як годна жиц ище глїбше зоз Богом.

– Замодлєла сом мойо шестри же би зомну пошли до пустинї у Нємецкей на єден мешац. Модлєла сом ше, анализовала сом свой живот по теди, и дожила благодать Божу же ме Бог люби без даяких моїх заслугох. Йому нє важне цо можем зробиц, або цо нє можем, вон ме люби вшелїяк – прешвечена шестра Елизбета, хтора ше, заш лєм, бала врациц до швета на способ живота яки жию мали шестри, дзе часто єст госцох, дзе ше вельо путує, и роби з людзми.

Врацела ше до заєднїци и ище рок препровадзела зоз малима шестрами, алє ше цали час мучела чи може жиц добре и дац найлєпше и Господу и людзом. На концу похопела же є поволана на цошка друге, же єй живот, то живот у цихосци, у молитви, у доме у котрим є сама. Врацела ше до Польскей, и зоз духовнїком бешедовала як ше орґанизовац же би мала часу за молитву, и за роботу, алє и за людзох коло себе.

– Бог вше блїзко, ми ше ґу ньому нє мушиме приблїжовац, алє ше му мушиме врациц. Треба ше дакеди здогаднуц же Вон ту, а то лєгчейше кед зме у природи, у цихосци. Шицко добре и хасновите у швеце, алє лєгко западнуц до илузиї же шицко завиши праве од нас, и же барз значне тото цо робиме. Наша робота нам може буц найважнєйша и теди маме вельо бриґи. Кед Бога положиме на перше место, шицко постава иншаке. Вон ту, ми робиме тото цо можеме, а Вон ше стара закончиц тото цо сце ,,прейґ нас, з окремну єдноставносцу”. Прето людзе, гвари, приходза до єй пустинї, же би почувстовали ознова же су у Божих рукох, же их люби и нє обчекує же би були совершени, же би поробели тото цо можу, алє у довирию до Ньго – гвари на концу шестра Елизабета.

Родичи на мире

– Одвше сом ше сцела пошвециц Господу. Як дзивчатко сом роздумовала же од шицкого цо чуєм о швету, мнє Господ бул найинтересантнєйши. Мала сом була, було то якешик дзецинске роздумованє, алє Вон бул у мнє. Кед сом пошла студирац Славистику, то була його задумка, же док пойдзем до Сербиї, годна сом звладац язик. Руснацох розумим без проблема.

Мойо родичи вше сцели же бим була щешлїва. Кед сом им гварела же сцем постац мала шестра, гварели ми же то добре, алє же най знам же ше вше можем врациц. Роки прешли и преходза, а я щешлїва. Мац ми раз гварела: „Нє могла сом пренайсц лєпше место дзе бим це дала, як там.” У миру су зоз тим – гвари шестра.

Як у Керестуре

– Мали шестри маю пустиню у Нємецкей. Барз здабе на Керестур: на ровнїни є, мож пойсц до поля, там хижа котру наволуєме пустиня. То дом у котрим мож жиц сам – у доме єст каплїца, кухня, шицко намесцене же би чловек могол буц там сам, у молитви.

Окреме ми мило же сом ,,дотхла” живот у Керестуре и тот окремни мир у валалє, а, поготов, у Водици котра ме барз прицагує. Видно же там присутна Богородица. Кед ше вона сцела указац людзом, значи же єй тоти людзе мили. Барз крашнє же людзе одходза ґу нєй, же то свята Богородицова фамелия. Видзице, вона нє сце буц сама там дзешка на олтару, вона сце буц окружена зоз своїма дзецми…

Подзековна сом же Руски Керестур вошол до мойого живота – предлужує шестра. – Наисце вельке чудо же Руснаци зачували свой язик и културу и то велька вредносц за чловечество. Кажде людске дожице то дар за чловека, за народ, за шицких, бо зме шицки повязани.

ПОВЯЗАНИ ТЕКСТИ